Успаванке у народној традицији

Успаванке припадају групи народних породичних лирских песама и потичу из најстаријих времена, када се веровало у магију речи и песме. Њихова првобитна улога била је да заштите дете од урока и обезбеде сигуран сан. Временом су изгубиле магијско значење и изводе се како би се дете умирило и лакше успавало. Присутне су у музичкој култури свих народа света, што говори о њиховој важности.

Сазнање да својим гласом може производити тонове какве не могу изводити остала бића човеку далеке прошлости уливало је посебну снагу и веру у њихово далекосежно деловање. Песмом је настојао да одобровољи и потчини више силе и натприродна бића која, према народном веровању, обитавају у ноћној тами. Наиме, дан и ноћ су у народу одувек доживљавани као два света, при чему дан припада људима, а ноћ натприродним бићима (Bratić, 1993). Бојећи их се, људи су имали потребу да уз помоћ ритуала и ритуалних песама успостављају комуникацију са њима како би их умилостивили и одобровољили. Успаванке су тако имале улогу да обезбеде сигуран улазак детета у сан, односно у простор ноћи, и да му помогну да се безбедно врати из тог простора (Kovačević, 2006).

У првобитном друштву песма је била уско повезана са животним дешавањима и динамиком свакодневице. Човек је тако у своје песме уносио ритам имитирајући и понављајући покрете који су га током дана пратили у најразличитијим пољским радовима. Понављање приликом успављивања, било да се ради о понављању нежних стихова, једноставне мелодије или равномерног покрета љуљања детета, имало је успављујући ефекат. Првобитну магијску песму одликовао је узак опсег мелодије, непроменљивост мелодијског обрасца и његово дуготрајно понављање, као и динамичко нијансирање (Андреис, 1951: 20). Упућујући на њихово веома старо порекло и функцију, сличне особине карактеришу и традиционалне народне успаванке које су се сачувале до данас.

Прве податке о српским народним успаванкама забележио је Вук Караџић (1787- 1864), који их jе сврстао међу лирске песме тј. пјесме које се пјевају дјеци кад се успављују” (Караџић, 1969: 7). Вук Караџић је приметио да ових песама има мање у односу на друге жанрове народних песама и да их није лако забележити. Наиме, уочио је да се мајке устручавају да певају успаванке пред непознатим људима јер, како су говориле, то не слути на добро (Dević, 1975: 26). Заправо, певање успаванки за мајке представља изузетно интиман тренутак који желе да поделе само са својим дететом.

О сличном искуству пише и етномузиколог Цвјетко Рихтман, који је бележио народне успаванке на простору Босне и Херцеговине. Интересантно је његово запажање да ни девојка пред удајом не жели да отпева успаванку мелографу вjероватно из бојазни да се не би шта ружно помислило кад се ‘зна’ да те пјесме умије да пјева само жена која је већ рађала, па се изговара да она то још не умије (…) Једино су баке пристајале да отпјевају успаванку, премда и оне нерадо, и то само када осјете пријатељску наклоност човјека и наслуте у њему способност да осјети и схвати топлину осјећања и поред једноставности средстава израза” (Rihtman, 1974: 19). Томе у прилог говори текст успаванке коју је забележио Цвјетко Рихтман:

Нина бака свог Милоша!
Нина, Миле, срце моје,
нинала те бака твоја.
Беша ти се на мору ковала,
ковале је троје кујунџије:
једни кују, други позлаћују,
трећи мећу ведра огледала
да с’огледа моје јање мало
(Rihtman, 1974: 147).

Сличан податак наводи и Лудвиг Куба који је због стидљивости извођача у Црној Гори успео да забележи само две народне успаванке (Kuba, 1996). Милоје Милојевић се такође сусрео са истим проблемом, услед чега је на простору Старе Србије забележио веома мали број народних успаванки. У шаљивом тону наводи да му је понекад била потребна читава дипломатска акција да би приволео неког извођача да отпева успаванку. Милојевић тако пише: Има песама које само жене певају. Муке сам имао док сам наговорио једног Шарпланинца у селу Лешак да ми отпева успаванку, јер се мушкарац ‘срамује’ да је пева” (Милојевић, 1933: 155). Драгослав Девић је писао о архаичном звуку народних успаванки и начину њиховог извођења наводећи да се у појединим областима Србије извођење успаванки не сматра певањем у правом смислу те речи. Наиме, забележио је да су жене у околини Такова више тепале деци док су их успављивале (Девић, 1994: 94). За Димитрија Големовића ове песме као да су скројене по дечјем узору, јер је у њима све мало. Такав је њихов мелодијски обим и мелопоетски облик који мора да се понови безброј пута да би се песма у целини отпевала. То понављање малих целина (повезано са сталним варирањем), уз ритмично љуљање бешике (колевке), скоро хипнотички делује на дете и утиче да оно брже заспи” (Големовић, 1990: 16).

  По својој поетској структури, народне успаванке су углавном троделне. У уводном делу се изводе речи које су уобичајене за ову врсту песме, као што су: нина-нуна, баји-буји, љуља-љуља, анини-аљуљу и слично. У медијалном делу се изражавају најлепше жеље за здравље и срећу детета.

А-ни-ни, а-љу-љу.
Спавај, сине, Бог ти добро дао,
Бог ти дао добро, а за много!
Спавај, сине, Бог ти на помоћи,
на помоћи и дневи и ноћи!
С крстом лего, с анђелом устао,
анђели ти били на помоћи,
на помоћи и дневи и ноћи!
Крст те часни чуво до поноћи,
а анђели, сине, од поноћи,
а сам Господ, сине, довијека.
Спавај, сине, Бог ти добро дао
(Миодраговић, 2009: 94).

У завршном делу, када дете утоне у сан, мајка je најчешће изговарала реч иш, што би, према народном веровању, требало да одагна од детета све оно што би могло да му науди (Сан у бешу, уроци под бешу, иш). Током извођења успаванке мајка повремено прекида певање уз тихо певушење слога пш или гласа шшш. Сматра се да овакви благо шуштећи звукови пријају беби и умирују је. Такође, стихови препуни емоција и нежна мелодија, уз покрете љуљања у наручју или колевци, доприносе јединственом доживљају и духовном стању детета које се припрема да утоне у сан. Међутим, у народним успаванкама неретко се помињу натприродна бића и описују не тако пријатне сцене, што представља потребу родитеља да кроз песму упозоре дете на могуће опасности које га у животу могу вребати.

Нуна, нина свога сина:
Спавај, сине, ја те не дам баји.
Сан у бешу, а несан под бешу.
Несана ти вода однијела
ђе’но нема вука ни бајука,
душмани ти под ногама били
(Миодраговић, 2009: 103).

У успаванкама су изостављена два типична елемента дечје песме, а то су раздраганост и игра. Наиме, ове активности подстичу на покрет, смех и разиграност, што је у супротности са основним циљем успаванке која треба да умири дете и уведе га у миран сан.

За ову врсту песме карактеристична је поетска и музичка импровизација. Уочено је да се у многим успаванкама понављају одговарајуће речи и стихови, па и целе песничке слике. То доприноси утиску да су гсве успаванке сличне и да стилски и структурално представљају само различите варијанте једног устаљеног песничког модела” (Милинковић, 2010: 32). Међутим, свака од њих представља засебну и заокружену целину, што их чини оригиналним и јединственим музичко-поетским творевинама.

Рихтман је уочио изразиту импровизацијску слободу у извођењу народних успаванки, нарочито када је реч о тексту, док се напев мање-више не мења. Поједини стихови се тако понављају више пута како би певач имао времена да осмисли нови стих (Rihtman, 1974). Он наводи да је певање већине народних успаванки организовано према принципима структуре кратког напева због потребе за ефикасношћу песме. Кратак напев често обухвата свега један стих, понекад чак и пола стиха силабичког карактера. Успаванке тако треба да умире дете упорним понављањем кратке музичке фразе, без промјене, без контраста и динамике, у уским границама мелодијског кретања. Монотонија што услед тога настаје, ма колико напев био занимљив, није недостатак који треба сузбити, већ функционално оправдана сврха” (Исто, 20). Подређен овој потреби, певач избегава да направи било који ефекат који би могао да наруши мирну атмосферу. Интонација, мелодија, динамика, тактичност, темпо, садржај и емотивни набој при певању успаванке подређени су дететовом сну гчак и када се као успаванка пева и нека песма која то заправо није” (Poterjahin, 2015). Успаванке су често сетног карактера, што се доводи у везу са исконском мајчином стрепњом и бригом за дете.

У народним успаванкама су чести мотиви виле, свилени повој, сребрна и златна колевка, као и поједине биљке које имају симболичко значење. Често спомињање вила указује на то да ове песме воде порекло из давнина, када је народ веровао у њихово постојање. У култу и религији Старих Словена виле су сматране заштитницама бракова и младенаца, као и њиховог порода (Чајкановић, 1994). Култ биљака је код Старих Словена био изузетно поштован, а њихова симболика је до данас сачувана у успаванкама. На пример, често се спомиње ружа која има изразито апотропејску моћ и, према народном веровању, може одагнати зло и зле утицаје, па зато представља најпогодније место за рађање.

Мајка сина у ружи родила,
у ружици међу гонџетима.
Ружица га на лист дочекала,
ластавица пупак одрезала,
бела вила у свилу повила,
а ‘челица медом задојила.
Вила му је до три добра дала:
једно биље да се не урече,
друго биље да ми напредује,
треће биље да ми добро спава.
Спавај, чедо, сине мили!
Уроци ти под ногама били
као коњу плоче све четири
(Миодраговић, 2009: 103).

У народним успаванкама често се помињу и животиње са жељом да се њихова позитивна својства и особине пренесу на дете (бистар и радан као пчела, хитар као ластавица, миран као јагње), уз веровање да ове песме могу да га заштите од појединих животиња.

Спавај, чедо, родила те мајка
у горици, гдје се легу вуци.
Пчелица те медом задојила,
б’јела вила злату баба била,
у свилене пелене повила.
Мушкијем те опасала пасом,
дала тебе капу и од орла крило
и на капи свакојака биља,
кад ми будеш момак за женидбу,
да те нико урећи не може!
(Kovačević, 2006: 72).

Нина, нина свог маленог сина:
Де ти спавај у варакли беши!
Тебе мајка у гори родила,
бјела вила баба ти је била
шарен повој змија присојница
пеленице од буковог листа
(Rihtman, 1974: 142).

Занимљиво је народно веровање према коме jе змија бар једном морала прећи преко малог детета на ливади или у пољу, где су деца често спавала док су родитељи обављали разне пољске радове. Овим се потврђује апотропејска, магијско-митолошка функција змије пољарке или чуваркуће гкоја као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и заштиту од злих демона” (Петровић, 2004: 628). О томе говоре стихови народне успаванке према којој су поједине животиње благодарна бића:

Пчелица те медом задојила,
буковом те граном покривала,
змијица те репом забављала
(Исто, 139).

Треба напоменути да су приликом успављивања деце у народу практиковани и разни ритуали уз које су изговаране молитве за миран сан. Један од таквих ритуала забележио је Јован Миодраговић: Лежући дете у колевку, увек га мати прекрсти својом руком, чита му молитвицу и зевне више њега, да му дође сан” (Миодраговић, 2009: 21). Део народног усменог предања су и молитвице које су деца изговарала пред спавање. Једна од њих је молитвица Легох спати Бога звати.

Легох спати Бога звати,
Бог се деси на небеси.
Небеса се отворише,
анђели се поклонише,
Христа Бога умолише
где ја легнем, где ја спим,
да никакво зло не сним.

Да би дете добро спавало и да му, према веровању, не би сметали гуроци”, мајке су пре спавања изговарале бајалице или басме.

Урок седи на прагу,
урочница под прагом.
Што урок зариче,
урочница одриче.

Онда три пута пређе прстом  преко дететовог чела
(Миодраговић, 2009: 96).

Тихомир Ђорђевић у својој књизи Деца у веровањима и обичајима нашега народа наводи да су српске мајке деци пред спавање певале песме год урока”:

Нина, сине, сан те преварио.
Сан у љуљу, уроци под љуљу.
Уроке ти вода однијела,
мимо твоју љуљу пронијела,
анђели ти у помоћи били
(Ђорђевић, 1990: 201).

Ђорђевић такође бележи да су жене исламске вероисповести у Босни и Херцеговини успављивале децу сличним песмама да им деци не би нашкодили уроци и друге авети” (Исто, 201).

Сан у бешу, несан мимо бешу.
Рок у бешу, урок мимо бешу.
Уроци ти по гори ходили,
траву пасли с листа воду пили,
студен камен под главу метали,
душмани ти под ногама били
(Исто, 202).

Ненад Љубинковић народне успаванке сврстава у област дечјег фолклора. Он истиче да стално треба имати на уму да је дечји фолклор сведок историјског детињства и духовног развоја човечанства, те да ћемо, уколико чак и фрагментарно упознамо дечји фолклор, разумети и фолклор уопште (Љубинковић, 2014: 180). У успаванкама се очитава један заборављени свет у коме свака реч представља симбол и непресушан извор различитих значења (…). Ове песме нас уче о времену када је човек живео складно, у јединству са природом, биљкама, животињама, и искрено веровао у постојање више силе” (Прстојевић, 2012: 76). Веровало се у магичну моћ ових песама, па је тако код појединих народа свака беба по рођењу добијала своју песму која је попут амајлије требало да је штити. Народне успаванке се данас неупоредиво ређе изводе у кругу породице, што деци ускраћује привилегију одрастања уз ове нежне песме које детињство чине срећним и спокојнијим.