Васпитно-образовна вредност народних успаванки

Народне лирске песме су један од најстаријих видова поетског изражавања. Преношене с генерације на генерацију, чувале су искуство народног живота изградивши јединствен систем моралних вредности. У свом жанровском богатству обављале су обредну, обичајну, магијску, забавну, али и васпитну функцију (Павловић, 2013). Народне песме промовишу како националне, тако и универзалне, општељудске вредности, што се јасно очитава у народним успаванкама које су заступљене у музичкој култури свих народа света.

У народној педагогији успаванке су од давнина препознате као драгоцено васпитно средство. О народним обичајима и песмама које су на овим просторима извођене приликом успављивање деце и о улози мајке у патријархалном породичном васпитању писали су велики српски педагози Војислав Бакић (1847‒1929) и Јован Миодраговић (1854‒1926). Такође, етнолог Тихомир Ђорђевић (1868‒1944) је оставио драгоцене податке о народним веровањима и обичајима везаним за успављивање деце, а Војислав Бакић је истицао да су народне породичне песме драгоцени садржаји патриотског васпитања (Бакић, 1910). Забележено је да су приликом успављивања деце мајке и баке певале не само успаванке, већ и народне јуначке песме:

Драги ми се на Косово спрема,
драга му се око коња вије:
Кад ћеш, драги, са Косова доћи?
Кад се роди са запада сунце,
онда ћу ти са Косова доћи.
Српска вера погинути неће,
српска слава потамнети неће,
цар се Лазо заборавит неће.
Југ Богдан се спомињати хоће,
и Косово поље жалостивнo
док је сунца и док је месеца.
Бранковић се проклињати хоће
док Србина на свијету има
(Миодраговић, 2009: 115).

Захваљујући народним песмама, деца су се од најмлађег узраста упознавала са вредностима и обичајима на којима почива заједница у којој живе. Дечацима су певане успаванке са елементима јуначких песама, јер их је од рођења требало подстицати на храброст и јунаштво, док су девојчицама певане успаванке путем којих су учене послушности и подређености, што је у духу патријархалног васпитања.

Обилати сине мајчин,
порасти ми, узрасти ми,
да ти мајка коња седла,
да ти сабљу ковну преда,
да те спреми у бој, сине
(Прстојевић, 2012: 68).

Или:

Спавај, Јано, у пунаној беши
догодине и пунија била.
А до друге изашла из беше,
а до треће књигу изучила,
до четврте с мајком везак везла
(Прстојевић, 2012: 69).

У књизи Народна педагогија у Срба или како наш народ подиже свој пород Јован Миодраговић истиче значај квалитетног сна за здравље и развој детета, а у поглављу Љуљање и успављивање детаљно описује народне обичаје везане за успављивање наводећи и текстове народних успаванки и басми (Миодраговић, 2009).

Рихтман бележи да су муслимани у Босни и Херцеговини пред спавање деци певали илахије, побожне песме (Rihtman, 1974), како би се код њих одмалена развијала љубав према Богу. У појединим успаванкама помињани су одређени верски симболи и ритуали попут клањања.

Ситна дјеца из мејтефа,
ла илахе иллаллах,
у руци им маштрафице,
ла илахе иллаллах,
под пазухом суфарице,
ла илахе иллаллах.
Они иду Кевсер-води,
ла илахе иллаллах,
да зафате кевсе воде,
ла илахе иллаллах,
да напоје миле мајке и бабајке,
ла илахе иллаллах
(Rihtman, 1974: 165).

Мајка Меху у бешици љуља,
уз бешу му песму попевала:
Нини, баји, моје чедо драго!
Нини, буби, у варакли беши.
Твоја беша на мору грађена,
градиле је до три кујунџије:
Један кује, други позлаћује,
трећи меће алем камен драги,
према чем ће Мехо вечерати,
вечерати и акшам клањати
(Миодраговић, 2009: 23).

Труднице су се у прошлости придржавале бројних народних обичаја пошто се веровало да поједини њихови поступци утичу на плод. На пример, сматрало се да ће мајке рађати високе кћери уколико гледају у сунце или у високо дрвеће, о чему говори народна песма из Врања:

Стојанке, бела Врањанке!
Кога’ те мајка родила,
на шта је оком водила?
Да ли на сунце сјајано,
или јабланче танано?
(Ђорђевић, 1990: 99).

Широм света постоје слична народна веровања и обичаји који се практикују током трудноће. У Јапану је од давнина позната теорија ембрионалног подучавања, односно учења о томе како се породица припрема за дочек новорођенчета. Наиме, одувек се веровало да на фетус утичу гласови, мисли и осећања првенствено мајке, али и оца и других чланова породице, те да свађу и друге дисхармоничне вибрације које би могле узнемирити бебу у мајчином стомаку треба избегавати. Доказано је да прегласни звуци који допиру до детета, затим неуравнотежене мисли и променљиво понашање мајке током трудноће неоспорно имају утицаја на физички и духовни развој нерођеног детета (Kembel, 2004: 28).

Савремена научна истраживања потврђују да је чуло слуха фетуса функционално већ око двадесете недеље по зачећу (Levitin, 2011), те да фетус има способност да осећа, учи и памти (Bjerkvol, 2005). Поједина истраживања (Brink, 2000) пружају доказе о његовој способности да учи под дејством звука, па је тако у једном истраживању фетус у почетку излаган нежном вибрирајућем надражају преко абдомена, а након тога је уследио снажан звук, на који је одреаговао. После неколико поновљених презентација нежни надражај − снажан звук, фетус је реаговао и на први нежни стимуланс антиципирајући појаву јаког звука, што је доказ да је у стању да учи и памти. Такође, поједини научници сматрају да фетус може да осети различите емоционалне набоје у мајчином гласу. Бјерквол тако наводи: „Уколико се, на пример, када мајка говори или пева, луче хормони пријатног расположења – ендорфини, и нерођено дете ће учествовати у целокупном позитивном емоционалном набоју који се тада збива” (Bjerkvol, 2005: 23). Зато се мајкама саветује да током трудноће певају нежне и пријатне песме, јер то погодује развоју детета у пренаталном периоду.

Док је још у мајчином стомаку, до бебе допиру различити звуци мајчиног организма: проток крви, ритам срца, рад пробаве и слично, који се, према научним истраживањима, крећу у оквиру пентатонске скале. Занимљиво је да се велики број народних успаванки широм света изводи у оквиру пентатонике (низ од пет тонова) (Мишков, 2010). Беба чује мајчин глас, путем хормона са њом дели емоције, осећа њене покрете и у стомаку се љуљушка у ритму њеног кретања. Сматра се да љуљање у колевци и њихање на рукама уз нежно мајчино певушење код детета евоцира сећање на ову атмосферу, умирује га и пружа осећај заштићености и сигурности.

У мајчином гласу је похрањена свеукупна љубав, па је за дете то најважнији и најлепши глас. Он благодетно утиче на рани емоционални и когнитивни развој детета, као и на развој његових комуникацијских способности. За новорођено дете мајчин глас је „прва друштвена и људска тачка упоришта у потпуно непознатом свету” (Bjerkvol, 2005: 25). Зато је веома важно да током раног одрастања детету што више буде доступан нежни и умирујући мајчин глас и њена песма као прво извориште љубави, сигурности и поверења.

Доказано је да недовољна емоционална повезаност детета и мајке у раном детињству касније узрокује потешкоће у односу са другим особама, разне поремећаје карактера, несигурност и низ блажих или тежих психичких поремећаја (Кроња, 2005). Наиме, недостатак одговарајуће емоционалне повезаности како са мајком тако и са осталим члановима уже породице код детета изазива несигурност, што је, по мишљењу стручњака, један од основних извора појаве неуроза (Golubović, 1981). Научници наглашавају значај успаванки управо ради подстицања интеракције између мајке и детета (Baker and Mackinlay, 2006). Оне уливају поверење, осећај блискости, топлине и сигурности, што је од непроцењивог значаја за емоционални и социјални развој детета.

У процесу васпитања млади се оспособљавају да прихватају одређене културне вредности и да их даље негују и развијају. Основни елементи културног идентитета једног народа су: „језик, фолклор, веровања, народни обичаји, стил живота и рада, духовне, етичке и друштвене вредности које представљају стожер друштвеног живота” (Tomić, 2009: 27). Период раног детињства је време интензивног усвајања елемената културе и основних образаца друштвеног понашања, који се очитавају у народним песмама. Приликом успављивања уз певање, на дете се не преносе само лична осећања и национална култура, већ и општељудске вредности као што су: љубав, блискост, искреност, поверење, емпатија, брига за другога и сл. Због тога су успаванке драгоцен садржај националног и хуманистички усмереног васпитања.

Деца веома рано почињу да показују интересовање за песму, отприлике онда када почињу да говоре (Levitin, 2011). Поред говора, песма је „урезана у први фонд звучних представа са којим се дете сусреће” (Стошић, 2015: 9). Мајчин глас је један од најзначајнијих чинилаца у развоју вербалнојезичке комуникације и, у односу на све остале гласове, бебе преферирају управо њен глас (Baker and Mackinlay, 2006). У оквиру језичке и музичке интеракције са мајком дете ослушкује како она прича или пева, а затим и само испробава неке од уочених конструкција. Будући да су успаванке једне од првих песама које дете слуша већ по рођењу, оне несумњиво пружају прве лекције матерњег језика омогућавајући детету да доживи језик свога народа, његову мелодичност и ритам, те да обогати речник и развије фонетички слух (Пугач, 2014). Сабирајући утиске о песми коју слуша, дете најпре запажа боју људског гласа, а потом и интонацију развијајући тако способност разликовања нежности и прекора, односно забране, што је пут за разумевање говора, али и карактера музике (Матић, 1986). Вишња Протић истиче да је током прве и друге године живота детета неопходно изводити управо народне успаванке како би оно уз њих започело своје прво спонтано вокализирање и певање једноставних слогова и речи (Protić, 1987).

С обзиром да побољшавају и учвршћују емоционалну повезаност мајке и детета и омогућавају њихову музичку интеракцију, успаванке су значајан фактор раног музичког образовања (Rejnolds and Burtonb, 2016) и основа за развијање музичке културе код деце предшколског узраста (Радынова, 2015). Складност мелодије, ритма и текста успаванке, уз покрете њихања у колевци или на рукама, код деце развија осећај како за ритам тако и за лепо и хармонично. Док слуша народне успаванке, код детета се од најмлађег доба развија потреба за музиком и уметношћу.

Успаванке ублажавају узнемиреност и доприносе опуштању и бољем расположењу детета, што се позитивно одражава на његов социоемотивни развој. Имајући у виду педагошки, социјални и уметнички потенцијал и делотворност успаванки, сматрамо да су погодне за извођење и слушање не само у кругу породице и у предшколској установи, већ и у здравственим установама (на дечјим одељењима и у породилишту). Занимљиво је да су научници утврдили позитивне ефекте емитовања музике на развој превремено рођених беба. Наиме, бебе које су у породилишту слушале нежне и умирујуће мелодије, међу којима су и успаванке, брже су се опорављале и напредовале, па је и њихов боравак у болници био краћи у односу на бебе којима није емитована таква музика (Caine, 1991; Cassidy & Standley, 1995).

Успаванке помажу да се деца опусте, али је неоспорно и њихово благотворно дејство на мајке које се певајући ослобађају стреса, психолошке напетости и бриге у процесу одгајања детета. Док их певају, оне неретко исказују своје мисли, осећања и однос према различитим социјалним темама и дешавањима из свакодневног живота. У том смислу, успаванке представљају својеврстан вид музикотерапије за мајке. Такође, истраживања указују да певање нежних песама попут успаванки смањује број откуцаја срца и повољно утиче на дисајне органе и мозак (Juvаnčić, 2015). Катарина Јуванчић зато сматра да је певање и слушање успаванки корисно и за одрасле особе истичући да оне омогућавају „сусрет са самим собом и са песмом у себи” (…). Како су се у прошлости жене остваривале превасходно у улози домаћице, Јуванчић сматра да су им управо успаванке служиле „као одушак, бег од тегобне свакодневице и маргиналног положаја у друштву” (…). Наиме, она увиђа да текстови традиционалних успаванки нису посвећени само детету и мајчиним жељама за његову срећну будућност, већ да су понекад мрачни и тужни, попут околности у којима се живело. Поједине успаванке тако одражавају „стварност живота онаквог какав је био, без улепшавања” (Исто, 2015). Једна од таквих успаванки је Спавај, спавај, чедо моје.

Спавај, спавај, чедо моје,
петокрака звезда сја,
нећеш бити хлеба гладан
као што сам била ја.
Твој је отац погинуо,
у шуми је његов гроб,
бранио је тебе, сине,
да не будеш туђи роб.
Спавај, спавај, чедо моје,
док не сване бели дан,
петокрака звезда сија,
на стражи је партизан
(Коруновић,1965: 147).

Народне успаванке су несумњиво урезане у колективну свест народа и као такве интуитивно се преносе с генерације на генерацију. Благодетна енергија ових песама, које су мајке вековима брижно стварале и неговале уз најлепше жеље и благослове, великодушно се преноси на све оне који их певају и слушају. У нежне дечје душе оне уливају топлину, поверење, мир и спокој, па их управо зато треба неговати и певати деци с пуно љубави и пажње.